I to se dogodilo (anksioznost)

Želim da pružim podršku svima koji se bore sa ovim. Niste sami, i ni slučajno nemojte da trpite ovo, jer niste ni svesni do kog nivoa se ovo može zakomplikovati. Pričajte sa stručnim licima o tome, istražujte, borite se sa tim da prođe, i nipošto ne odustajte. Nije sramota ići kod psihologa, i tražititi pomoć. Ne obazirite se na ljude koji smatraju da je to velika sramota, onda oni imaju problem. Zaista ne bi trebalo da se obazirete, jer vam oni sigurno neće i ne mogu pomoći. 

 Veče je, i već trideset minuta sedim u autu sa roditeljima, vozimo se do sela. U jednom trenutku osetila sam neku nevidljivu ruku na mom vratu. Ponestalo mi je vazduha i velika knedla zaglavila se u grlu. Neprijatan osećaj zaista. Nema dovoljno vazduha, gušite se. Ne govorim ništa, smatram da je prolazno. Celu noć nisam smela da zaspim plašeći se da bih mogla da se ugušim. 

Sutradan sam se osećala bolje, nestala je ta knedla iz grla, progutana je nekako. Osećala sam konstantan strah da se to opet ne ponovi, i naravno, posle tri dana opet se desilo. Gušenje je tada bilo još gore uz probadanje u grudima. Nisam spavala, jela, bila sam jako nervozna. Glavom su plovile misli sa crnim jedrom. Mislila sam da su mi pluća otkazivala, jer šta bi ste inače pomislili u doba ove korone. Tkođe, došla je na red i serija misli o tome kako nešto nije u redu sa srcem i kako se najverovatnije nalazim u nekakvom predinfarktnom stanju. Plakala sam, a gušenje se samo pogoršavalo. 

Bio je vikend, nisam smela da čekam ponedeljak kako bih otišla kod doktora, istog časa sam otišla u hitnu pomoć. Izmerili su mi pritisak, poslušali me, uradili EKG. Bila sam kao na iglama. Noge su mi se odsekle na samom ulazu. Sve vreme sam čula srce koje je samo bilo iz mojih grudi. Da, plašila sam se. Taj pregled je trajao jako kratko, ali u mojoj galvi bila je to čitava večnost. Na kraju su rekli da je sve u redu, ali glavni uzročnik mog problema mogao bi da bude napad panike izazvan anksioznošću. Takav odgovor zaista nisam očekivala. Onda sam se vratila prisećajući se svih mojih misli narednih dana, meseci. Sivilo me obuzelo. Setila sam se da nijedan dan u proteklih šest meseci nije prošao, a da nije bio zaliven mojim  suzama. Kako nisam primetila šta mi se dešava? Otkud sad to? Naprosto nisam mogla da verujem. Sve sam očekivala da mi saopšte, samo to ne. Kazali su da je najbolje da popričam sa psihologom. Zahvalila sam se i izašla. 

Otišla sam peške, sama, kući. Usput sam razmišljala o anksioznosti. Dosta sam čitala o tome, jer sa time se dosta ljudi susreće danas, pogotovu mladi, i može postati jako veliki problem ako se ne leči. Ovo je jako ozbiljna tema pogotovu kad znamo da sve iz glave dolazi. Setila sam se i drugarice koja je imala problem s tim, i koja je bila dubokko zagazila u to blato. Čak sam i prisustvovala par puta njenim napadima panike, i bilo je to nešto jako strašno. Krv mi se ledila u žilama. Ona je plakala, vrištala, gušila se, čupala kosu, drhtala. Strašan prizor je to bio. Jako sam bila uplašena tada, nisam znala šta konkretno treba da radim. Uhvatila bih je za nadlaktice i dozivala njeno ime. Njene oči bi skroz posivele, gledala je prazno, kroz mene, u njima nije bilo života, smao izraz koji je vapio za pomoć. 

 sam se vratila na mene i shvatila da je sve to moglo i meni da se desi, jedan deo toga jeste, ali nije preraslo u to što je ona doživela. Pitala sam se da li je moguće da se to meni desilo. Bila sam osoba koja je zračila pozitivnom energijom, stalno se smejala, prosto mi nije bilo jasno kako nisam uspela da prepoznam šta se zapravo dešava.

Odlučila sam da posetim psihologa. Želim da čujem šta će on reći, želim da što pre dođem do uzročnika ovog mog stanja. Sigurna sam da ćemo zajedno dobiti odgovor na pitanje kako se sve ovo deilo, i nadam se da ću uspeti da pronađem i rešenje. Ovakve borbe se vrlo često dugo vode, ali biću uprna.

Uz vas sam! Borićemo se zajedno, i uspećemo! Podržimo jedni druge!