Odlučila sam da napišem nešto na ovu temu iz prostog razloga što je škola počela, a kladim se da su se neki od nas već zaljubili.
Mi, tinejdžeri, smo u takvom dobu da se zaljubljujemo, čas nam se neko sviđa, čas ne, i to je normalno. Smatram da reč ljubav u našim godinama nema pravo značenje, jer mi još ne shvatamo šta je to prava ljubav. Razlika je ogromna između nekoga ko nam se sviđa, i onoga koga stvarno volimo. Za ljude koje volimo, a to je npr. naša porodica, bi i u vatru skočili, ali zapitajte se da li bi ste to isto uradili i za simpatiju. Udubite se, preispitajte svoje misli. Kladim se da ne bi, jer ne bih, iskreno, ni ja. Samo određene situacije u životu mogu pokazati da li istinski volimo neku osobu ili ne.
Zaljubimo se i onda maštamo, očekivanja su velika, ali ne znači da će sve biti tako.
Npr. sviđa vam se neki dečko, i voleli biste da gradite neku vezu sa njim i onda vas on odbije. Za većinu devojčica ovo je neuzvraćena ljubav, što donekle i jeste. Ali dok ne sazrite dovoljno nećete moći ni da shvatite šta je to neuzvraćena ljubav.
Mi rastemo, sazrevamo, i nema potrebe da se opterećujemo kada nas neko "odbije". Nije lako, znam, ali moramo nastaviti dalje. Naći će se osoba koja će umeti da nas ceni, voli, poštuje, takva osoba postoji, pojaviće se u našem životu. Kako ćemo je prepoznati? Učićemo, posle svakog "odbijanja" imaćemo novu lekciju, neće biti lako da se borimo sa hiljadu osećanja, ali saberite se i pokušajte da naučite nešto iz toga.
Nemojte da brinete. Budite svoji i pozitivni. Pozitivne misli dovode do pozitivnih stvari.
Коментари
Постави коментар